Mark Eitzel Band
Stray Dogg
Dom omladine Beograda
03. februar 2013.
05. februar 2013.
Jedan od retkih koncerata u poslednje vreme na koji je vredelo doći na vreme, bio je ovaj održan prošlog vikenda u Sali Amerikana.
Beogradski bend Stray Dogg predvođen liderom, autorom pesama, pevačem i gitaristom Dušanom Strajnićem, bio je na nivou zadatka da bude predgrupa legendi, Mark Eitzel-u.
Svirajući većinom materijal sa novog, drugog albuma Fire’s Never WrongStrajnić i društvo su pokazali zašto su jedna od najperspektivnijih mladih grupa u Srbiji. Jedinstvo upečatljivih pesama, izuzetno dobrar vokal Dušana Strajnića i impresivno sviranje mlađanog seksteta, učinilo je da pored upečatljivih reakcija publike 60-tak minuta prođe vrlo brzo.
Provukla se tu i poneka pesma sa prvog albuma Almost a i divna verzija "Lover You Should Have Come Over"Jeff Buckley-a.
Svi su bili na visini zadatka, a pored frontmena benda odskakali su solo gitarista Marko Ignjatović kao i dve devojke sa Muzičke akademije u Beogradu - pijanistkinja Jelena Damnjanović i violinistkinja Ana Janković (njeni prateći vokali su bili nešto posebno!). Ni ritam sekcija Vlada Milićević i Relja Ilić nisu se dali zanemariti.
Dakle “Americana” na srpski način (sa tekstovima na engleskom), opojne pesme, odličan bend i obavezno slušanje njihovih albuma, te što skoriji ponovni susret s njima je ono što nam treba. Bravo devojke i mladići!
U deset minuta posle deset sati na binu je izašao Mark Eitzel sa svojim tročlanim bendom da promoviše svoj novi album Don’t Be a Stranger.
Izuzetno šarmantan, dopadljiv, britkog uma i jezika, opčinio je publiku Doma Omladine. Bend su sačinjavali kontrabasista Garreth Hav Davis, klavijaturista Patrick Nicholson i bubnjar Stephen Hiscock. Bizarnost nastupa ogledala se u tome što je bubnjar imao desnu ruku u gipsu, pa je svirao uglavnom levom iako se to nije dalo primetiti. Kontrabas je izgledao neobično ali je proizvodio dobre zvukove a klavijature su bile nenametljive ali svrsishodne.
Počeli su sa "What Holds The World Together"(air!), pa prešli na "Mission Rock Resort" i "Dead Part Of You". Svaku pesmu je pratila neka priča koju je Eitzel na šarmantni način ispričao ne skrivajući i sivu stranu života u Americi.
"I Love You But You’re Dead" pratilo je priznanje da je u duši on punk rocker, a po njemu sledeća "Why I’m Bullshit" govori dovoljno samoironično o autoru. Pred "Patriot’s Heart", koja govori o učešću muškog strippera u ratu na Bliskom Istoku, Eitzel je priznao kako mrzi što Amerika rapidno propada, dok je predivnu "Oh Mercy" najavio pričicom kako voli da ide na žurke ali ga niko ne zove jer je previše tvrdoglav u svojim stavovima.
“Spasite Mickeya, Minnie i Goofyja (Šilju)” bio je poklik pred "Costume Characters Face Dangers In The Workplace", a "We All Have To Find Our Way Out" je govorio o izboru koji čovek ima u životu.
Inače na bini je stajala i električna gitara koje se Mark Eitzel latio tek kod desete pesme "Western Sky". To je bio i kraj prvog dela koncerta, a na bis je izašao sam i odsvirao jednu pesmu. Zatim se i bend vratio a on je uz pričicu o Deda mrazu, koji ga je stavio u krilo i milovao, otpevao "No One Here Is Gonna Save You". Baš utešno. Inače ceo koncert je protekao u diskretnoj svirci benda i izuzetnim emotivnim iskazima Marka Eitzel-a, što je pomalo bilo i na granici neslaganja.
Koncert je okončan posle sedamdesetak minuta pesmom "Why Wont You Stay", no mi nismo bili nezadovoljni. Za osobu koja je nedavno preživela srčani udar on se jako dobro držao i pevao, osetio je kako beogradska publika diše i udelio joj je i kompliment. Svi su bili srećni što se, evo, treći put pojavio u našem gradu i podelio “svoju dušu” sa nama, prisutnima jedne hladne februarske večeri u Beogradu!
